Stalo pa ne ide …
Zakočene misli okovalo …
Organizam ravnotežu traži …
Skriti se ‘ispod gljive’ …
Predahnuti i odahnuti od svih i od sebe ponajviše …
Šutnja pera k’o misaoni purgativ neki …
Slova presahla, olovka šuti …
Sve u leru pa pod ručnom, nit’ gibanja, nit’ daška …
Dođu tako dani kad životna proza poeziju nadvlada, kad se otežale misli k’o magla vuku …
Malo ih ima pa nestanu, odlutaju pa se vrate i vrludaju dalje …
Al’ ljudi, začudo, listaju tražeći tragove tvoje. Pa di si ?? Nema te ni u rečenicama, a ni u slovima, bome …
I nađu te opet …
Osjećaj lijep i ganutljiv …
Razgaljeno srce okovane misli oslobađa pa slova opet počela teći …